Опорављам се од Хегела

У поезији Ане Илић нема позе, нити игре формом ради саме форме. Песникиња је следбеница Борхесове тезе да без емоције нема поезије – и управо се зато њени стихови ослањају пре свега на искреност и емотивну огољеност. Наслов збирке, Опорављам се од Хегела, није тек духовита досетка, он функционише као мисаона капија кроз коју улазимо у простор личне исповести, интимне самодефиниције.

Поезија Ане Илић долази из тела које памти бол и ума који не пристаје на ограничења што му их намеће управо то тело. У њој нема романтизације патње, али има истине – често сирове, често горке, али увек поетске. Ово није поезија fееl-gооd, већ feel-truth. Зато је ова збирка својеврсни песнички досије отпора, велика, поетски артикулисана афирмација егзистенције. Велико „да” упућено самом животу.

Звонко Карановић