ОНО ШТО ПИСАЦ НИЈЕ ХТЕО ДА КАЖЕ

„Дуња покрај
његовог рамена, тако присутна, њему окренута, блиска, дохватна – било би
довољно да испружи руку ка њеном струку, као што је толико пута чинио на
броду... Држала га је та заносна жена уз себе као што Сунце својом
гравитационом силом држи збуњену планету на тачно одређеном одстојању, не
дајући јој да се одвоји и отисне у свемир. Гравитација ипак није одговорна,
каже Анштајн, што се људи заљубљују.“


Заљубљеност, та
страствена фикција, у коју (најчешће безуспешно) покушавамо да уклопимо
стварност; шизофренија – немогућност да ум разлучи шта је стварно, шта
фиктивно; и приповедање (оно убедљиво), кад ум читаоца прихвата фикцију као да
је стварност која се дешава пред његовим очима. У том једнокраком троуглу чија
су темена љубав, приповедање и лудило креће се иронијска игра новог романа
Саше Обрадовића.