Onda

„Otac mi je ostavio u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se, nakon spavanja posle ručka, budim umorniji nego što sam legao.“ Momo Kapor

Moj deda, Momo Kapor, ostavio mi je u nasleđe ovu knjigu. Želeo je da je dobijem baš ja, možda zato što je to knjiga uz koju sam naučio da čitam, a možda i zato što je jedna od dve knjige za decu koje je napisao. Ostavio mi je i onu drugu, ali sam ovu oduvek posebno voleo.

Ne znam da li je Onda zaista knjiga za decu. Verovatno nije. Nju sigurno mogu da razumeju i deca, ali čini mi se da nije napisana samo za njih.

Kada sam bio mali, pročitao sam je nekoliko puta a nedavno sam joj se vratio još jednom. Večita tema ljubavi i prevare, ispričana jednostavnim jezikom i ilustrovana dedinom rukom, uči nas da su neke od najvažnijih stvari u životu krhke i da moramo pažljivo da ih čuvamo.

Vanja je prevario Sanju, ali nije nikada prestao da je voli. To je shvatio tek onda kada ju je zauvek izgubio. Zar to nije priča mnogih? Možda i dedina prava priča? To nikada nećemo saznati.

Ostaje nam ova romantična, urbana bajka da nas podseća da večna ljubav postoji i da oni koje volimo, i onda kada nisu više tu, ostaju zauvek sa nama.

Luka Pajević
Rim, septembra 2017.