Okrugla kuća

Dobitnica Pulicerove nagrade

Nagrada National Book Award
Roman godine po izboru novina Washington Post, New York Times, Atlantic
„Ubiti pticu rugalicu američkih Indijanaca.“

– Parade
Stajao sam tamo, u senovitom dovratku, razmišljajući suzama.

Da, suze mogu biti misli, zašto da ne?
Godina 1988. u indijanskom rezervatu u Severnoj Dakoti biće obeležena zločinom nezamislive okrutnosti. Samo zahvaljujući prisebnosti, jedna žrtva je uspela da preživi: Džeraldin Kuts je iskoristila nepažnju napadača i pobegla automobilom. Kažu da je on čak pokušao da je spali živu polivajući je benzinom – „kažu“, jer slučaj je obavijen misterijom, a Džeraldin se povlači u sebe i ne progovara ni reč o onome što se dogodilo: ni policiji, ni svom mužu, plemenskom sudiji Bazilu Kutsu, ni trinaestogodišnjem sinu Džou.

Dok sudija Kuts nastoji da se izbori za pravdu u situaciji u kojoj plemenski sud nema jurisdikciju nad istragom, a okružni i savezni istražni organi nisu zaista zainteresovani da reše slučaj, njegov sin Džo sve više gubi strpljenje i odlučuje da, uz podršku vernih prijatelja, uzme pravdu u svoje ruke i rasvetli misteriju. Potraga će ga dovesti do stare „okrugle kuće“, koja je nekada služila za svete obrede i za okupljanje plemenskog veća. Ali to je tek početak…

„Okrugla kuća“ je napet, dinamičan triler ispripovedan iz ugla nezaboravnog mladog junaka. Luiz Erdrik, višestruko nagrađivana autorka, vodi nas kroz svet u kojem istorijska nepravda primorava jednog dečaka da nepripremljen uđe u svet odraslih i ponese teret bola čitave zajednice.

---

20.08.2025.

Dragana Mitrovic


Većina zna priče o Biku koji sedi,Ludom konju,Džeronimu i ostalim junacima,te hrabrim Lakotama,Apačima,Komančima...Mene je ipak više zanimalo kako danas živi onaj malecni ostatak i ova knjiga pruža dosta dobar uvid u to. Dodatno poverenje uliva što je autorka i sama pripadnica autohtonog plemena Anišinabe pa je njeno viđenje verodostojno. Odlično su opisani uslovi u kojima se živi u rezervatima,dvostruki zakoni,diskriminacija i ostali problemi. Manji je fokus na likovima, zapletu i emocijama ali mislim da je i to poenta jer autorka nije želela sažaljenje već pravdu. Vrlo lepo je prikazano odrastanje u tako izolovanoj zajednici. Mladi sazrevaju prebrzo jer moraju da preuzmu hitno brige i probleme od svojih starijih. Što se starijih tiče malobrojni biraju da se bore dok su ostali zapali u apatiju,kockanje i alkohol. Transgeneracijska trauma je prisutna na delu i svako se bori kako zna. Ovo će na trenutke izgledati kao tinejdžerska prica,lako se čita i svakako je vredna pažnje.