Окамењене молитве: Снови фрушкогорских калуђера

Како је чудно то кад човек прими на себе облике грађевине у којој обитава, тог здања које је и само осликано животом свог житеља.

Понекад је боја калуђерових очију иста као и боја којом сунце ране јесени осликава манастирски звоник. Белина монашког чела током молитве скоро увек подсећа на боју и облик манастирског камена темељца. У неком тајновитом кутку манастирског дворишта,у рано пролеће, помаља се паперјасти, на једвите јаде израстао, жбун дивних и скоро заборављених цветова, који је истовремено нежан и постојан, као и прва необријана испосничка брада.

У рано пролеће, седамнаест монашких фрушкогорских станишта почињу да каде.

Вечерње је... Из шуме се чује клепало.

Седамнаест давно окамењених молитви распростире мирисе својих легенди