Огњенка

„Отворила је очи. Широм. Она. Огњенка.“

Новим романом Александар Танурџић се враћа свом препознатљивом лирском приповедању.

Огњенка гори док хода кроз успавано село у хладној, децембарској ноћи, журећи у сусрет снегу. Обучена само у белу спаваћицу, црвене гумене чизме и дебели, вунени капут, поћи ће добро утабаним стазама сећања и како то по ноћи бива, када је граница између реалног и надреалног замагљена, успеће да, у три дана, оживи и проживи своја три живота – девојчице, жене и старице.

Смењиваће се призори даха на стаклу, старог млина, коровом покривеног моста, залеђене реке и по њој разиграних, моћних плесача. Огњенкина дуга, сребрна коса обасјаће сваки од тих призора за пажљивог читаоца и поделити своје путовање с њим, те га одвести и мало даље – све до скривања испод кухињског стола, до бесних гусака размаханих крила, до шамара сасутих из руку оних којима највише верујемо и чију љубав највише прижељкујемо…

Неки терети и немири нису ни само наши. Наследили смо их као обичаје, традицију и трошне породичне куће које овај роман тако верно описује. Ипак, дођу те ноћи другачије од других када ћемо или сагорети у ватри сопственог имена или се отопити као снег, да бисмо праскозорје дочекали лагани, пали меко на земљу, и тако отопљени се упили у њу.