Оглед о темељу етике – Павле Уљаревић

Нико не треба да мисли да су чулне умјетности достигле, или да, уопште, могу да достигну границе лијепог: да су Бах, Да Винчи, Достојевски или Шекспир ставили печат на умјетност и љепоту. Љепота, чак и на тим висинама, заправо једва да почиње. После високе умјетности следи прелаз у афективну сферу: у област осећањима надахнуте љепоте. Ова пак афективна сфера и сама има своје неистражено богаство и своје безбројне разлике у нивоима. Но за нас је она попут неистражене земље, јер свјетовни човјек живи у мртвилу срца. Ми о њој нагађамо на основу оно мало што понекад у посебним, надахнутим тренуцима доживимо. То је, међутим, несавршено и непотпуно знање, слично знању које слијепац има о бојама. Истинско пак знање о тим стварима имају само светитељ и мистик, јер су они видјели оно о чему ми само слушамо: они су ходили том земљом и обишли је са свих страна. Постоји, према томе, скривена, осма умјетност, која није ни музика, ни сликарство, ни поезија, нити ишта од оног што се опажа чулима или разумом. Ова умјетност се ствара у себи и за себе, јер нико осим оног ко је ствара не може да је опази: она је затворени, непреносиви посјед ствараоца. Њен мермер је људска душа, њено длето су подвиг и молитва, а њен резултат су божанствена осећања, тајанствена созерцања и неизрецива духовна искуства. Мислим, дакле, да подвижника треба сматрати за највећег уметника, за савршеног уметника, за човека који је потрагу за лепим довео до краја.