Одјеци речи

Различите традиције живеле су као далеки одјеци речи у доживљајима, сећањима и маштањима писаца о којима је реч у овој књизи. Те традиције, као културно наслеђе које се огледа у језику, биле су тим писцима разнолики кључеви за разумевање личног искуства и стваралачких потреба, а често су расветљавале и смисао њиховог личног, непосредног искуства - како код Његоша, Стерије и Кочића, тако и код Андрића, Ћопића, Бошка Петровића, Олдоса Хакслија, Борислава Пекића, Добрице Ћосића, Т. С.Елиота, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Мирослава Максимовића, Ђорђа Сладоја и других. Стога је уметничка реч тих писаца у знаку дијалога садашњости с прошлошћу и будућношћу, а захваљујући просторима језика, као древне „постојбине и уточишта лепоте и смисла" у тим дијалозима мртви разговарају са живима, а живи с нерођенима.