Одбрана жена : расправа XВИ из Критичког прегледа свеколиког знања

За разлику од чувених просветитеља – Волтера, Русоа и Дидроа – њихов шпански претеча, бенедиктински јеромонах Бенито Херонимо Фејхоо (Бенито Јерóнимо Феијоо, 1676–1764), у своје нападе на незнање, предрасуде и сујеверја, укључио је и тадашње распрострањено веровање да су жене у сваком погледу инфериорније од мушкараца, а поготову у интектуалним способностима. Француским просветитељима је била страна идеја о равноправности полова и отуда ће Фејхоове идеје о равноправности из „Одбране жена“, расправе која је први пут објављена 1726. године, наћи пандан тек крајем XVIII века код Мери Вулстонкрафт (1759–1797) и Олемп де Гуж (1748–1793), док ћемо његов метод одбране и доказивање вредности женског рода – навођење жена различитих националности које су чувене као владарке, уметнице или мудре жене – срести поново 150 година касније код Џона Ст. Мила у делу „Потчињеност жена“ (1869). „Одбрана жена“ је несумњиво авангардни текст, који је дуго био био запостављен или непознат у феминистичкој литератури и уопште у западноевропском културном памћењу, текст чија аргументација делом и данас делује прогресивно и убедљиво. Ако и бива да су жене необразованије од мушкараца, то свакако није, тврди Фејхоо, због тога што за то постоје неке медицинске предиспозиције (а оне су се тада често разумеле у оквиру псеудонаучне аристотеловске традиције мишљења, коју Фејхоо жестоко критикује), него зато што им се систематски ускраћују прилике за образовање. Фејхоо жену посматра као особу која заслужује једнако поштовање као и мушкарац, материнство види као избор жене, а памет и способност као нешто што није условљено полом особе.