Од звезданог неба до моралног закона

"Што чешће и дуже о њима мислимо две ствари увек испуњвају душу новим и растућим дивљењем и страхопоштовањем: звездано небо изнад мене и морални закон у мени.” - Имануел Кант
Да не пореметим Кантову скромност, оставићу ове речи да стоје саме, тешке и тврде као уклесане у камену (као што су урезане на његовом надгробном споменику). Њихово значење је дубоко и јасно да нам је потребно само да останемо без гласа и без мисли, савладани само дубоким осећањима поноса што припадамо овом свету бескрајног, али несазнатљивог смисла и једноставности, без обзира на то где се налазили у универзуму.

У овој књизи сам укључио један текст о чињеницама (метафорично су то Звездана небеса изнад мене, како је то рекао Кант), а то је најпре једна нешто проширена расправа о Бошковићу, Канту и Хегелу и о физичкој стварности.

Есеји о вредностима који следе (Морални закон у мени, како би Кант рекао) овде се тичу, с једне стране, етике која се односи на појединца, а с друге стране социјалне правде уопште, која произилази из те наше унутрашње моралне суштине, а која се онда проширује на целу заједницу.

На крају, укључио сам поглавље о осететици, као најприватнијој, појединачној и најдубљој сфери система вредности људи. Ово последње поглавље осавио сам недовршено и у стању као што је написано пре 40 година, с мало уводних напомена. То је делом намерно. Најпре, не мислим да би уметност могла да се стави у оквир, дефинише и финално објасни. Можда је још теже разумети уметност него природу. А потом, можда је то зато што има управо једну најнејаснију функцију: успостављање везе између човечанства и остатка природе.