Од како се земља охладила : прозни облици српске народне књижевности и мале фолклорне форме

Вук Караџић је народну прозу делио на „мушке" и „женске" приповетке. „Женске су оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити... а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити". „Мушке" затим разврстава на „дугачке и кратке", да би нагласио да неке од њих могу бити „смијешне и шаљиве". У „женске" је убрајао бајке, легенде и приче о животињама, а у мушке - новеле и шаљиве приче (дуже и краће).

Полазећи од тога, овај избор обухвата: приче о животињама и басне, бајке, легендарне приче, новеле, шаљиве приче, анегдоте и ратничко-патријархалне анегдоте, митска или демонолошка предања, етиолошка предања, историјска и културно-историјска предања, пословична поређења и изреке, пословице, питалице и загонетке.