Ученик Романа Јакобсона, Кирил Тарановски заснива своје изучавање српског и руског стиха на основу учења руских формалиста, пре свега на статистичкој методи. Избор његових кључних радова репрезентује и данас ту непревазиђену методу, чији се резултати могу тумачити разнолико. Тарановски, међутим, доследно следи оно што му је ова најегзактнија метода у науци о књижевности понудила; при том се на њој не зауставља, него преко ње успоставља и налази стилистичке вредности појединих стиховних поступака. Књига представља незаобилазни приказ историје главних словенских стихова.