О Сартру

Жан Пол Сартр, француски филозоф, књижевник, публицист, ангажовани интелектуалац, вербални револуционар, и шта све још не – представља једну од најконтроверзнијих и најпопуларнијих интелектуалних личности времена у коме је деловао – а то је средина и део друге половине XX века. Шта ће будућност сачувати од мисли и дела тог човека, у ком су се сабрале готово све противречности његовог доба и који је за живота привлачио јавну пажњу какву, у наше време, у већини случајева, нису у стању да привуку ни истинске поп звезде – данас није могуће претпоставити. Оно што је сигурно је да ће у духовној историји двадесетовековне Француске и двадесетовековне Европе, Сартр остати запамћен као парадигматична личност.

У есејима који сачињавају књигу О Сартру (Службени гласник, 2009) Сретен Марић, као и многи други критичари овог човека који је филозофији приступао литерарније од већине филозофа, а књижевности филозофскије од већине књижевника – указује на ноторну чињеницу да филозофија и поезија јесу две суштински различите делатности људског духа, те да њихово одвећ банално комбиновање у књижевном делу по квалитет дела може лако да се испостави као погубно, јер скрнави поетску светињу и претвара музу у проститутку идеологије.

Међутим, у најјачим тренуцима његове критике Сартра, Марићу успева да укаже на нешто што је промакло великом броју критичара и што су били способни да уоче само најлуциднији. Наиме – полази му за руком да претпостављање филозофског поетском при стварању књижевног дела оспори позивајући се на кључне постулате егзистенцијализма, школе мишљења којој је један од утемељивача и доследних тумача био управо Сартр. Примедбом да писање романа с тезом, за које се повремено залаже Сарт, ако прихватимо Сартрову мисао да егзистенција претходи тражењу и проналажењу смисла, тј. есенцији – представља претпостављање секундарног примарном – Марић, заправо, Сартрове заблуде, самим Сартром, на бриљантан начин доводи у питање.