О поезији и поетици српске модерне

Настојећи да превлада полемички контекст у којем је суђено о поезији и поетици српске модерне, Јован Делић је изабрао позицију из које је могао гледати и „уназад“, према прошлости и XИX веку, и „унапред“, према поезији авангарде и послератног модернизма. Анализирајући конкретна песничка дела и опусе водећих песника првих деценија XX века, Делић показује да је доба модерне било доба великих песничких и поетичких преокрета и доба изузетно динамичног развоја, који ни велики критичари - Б. Поповић и Ј. Скерлић - нису могли да прате и ваљано опишу и вреднују. Иако сваки рад инсистира на доприносу и иновацијама појединог песника, аутор никада не заборавља епоху, односно „стилску формацију“. Делић наговештава, а често и наглашава, да су песници модерне били инспиративни за српске песнике после Другог светског рата. Велики противник посматрања стилских формација као „сређених“, мртвих и засебних целина, аутор ове књиге показује песнике модерне као део живе, делотворне и инспиративне традиције. Својом поезијом, поетиком и судбинама М. Ракић, Ј. Дучић, А. Шантић, С. Пандуровић, В. П. Дис и М. Бојић показују се као песници динамичног, драматичног и трагичног XX века.