О монаштву

У ма­на­сти­ри­ма се већ ри­јет­ко на­ла­зе они ко­ји су вјер­ни мо­на­шком ду­ху, нема опит­них на­став­ни­ка, ца­ру­је сво­је­во­ља, ра­ди се по сво­јим ми­сли­ма и на­ра­ви. Мно­ги мо­на­си из­ми­шља­ју сво­ја уче­ња, из­во­де сво­је пој­мо­ве о Јед­ном пу­ту, ни­су са­гла­сни са уче­њи­ма ота­ца-мо­на­ха про­шлих вре­ме­на. Оно­га ко­ји озбиљ­но же­ли да жи­ви у ма­на­сти­ру, сре­ће пат­ња, тје­ско­ба и уни­ни­је. Уз то, уну­тра, у на­ма је све тако за­пу­ште­но, бо­ле­сно, уна­ка­же­но. Та­ко је пре­мно­го у на­ма бо­го­бор­ног, су­ро­вог, ока­ме­ње­ног да сва­ко, и ма­ло ду­хов­но дје­ла­ње тра­жи ису­ви­ше сна­ге, бор­бе, са­мо­при­ну­ђа­ва­ња. Го­то­во цио мо­на­шки жи­вот ис­пу­њен је ско­ро не­пре­ста­ним уз­да­си­ма и сте­ња­њем. Мо­же се ре­ћи да онај ко­ји искре­но же­ли да по­не­се мо­на­шки крст, прима на се­бе не­за­ми­сли­ве пат­ње, та­јан­стве­не, не­до­сти­жне, ду­бо­ке, ко­је ис­пи­ја­ју ду­шу и ко­је, из­гле­да, у на­ше ври­је­ме, за­мје­њу­ју древ­не мо­на­шке под­ви­ге за ко­је смо, ина­че, не­спо­соб­ни.

Арх. Лазар (Абашидзе)


У Цр­кви по­сто­ји се­дам Тај­ни. Ме­ђу­тим, за мо­на­хе по­сто­ји осма Тај­на - послу­ша­ње. Мо­жда на­ше до­ба чо­вје­ку да­је мо­гућ­ност да се још ду­бље сми­ри: слуша­ти ду­хо­но­сне оце је лак­ше не­го ли слу­ша­ти љу­де с очи­глед­ним не­мо­ћи­ма. Али онај ко их слу­ша ра­ди Го­спо­да, ко ви­ди у њи­ма „ка­ри­ке“ Цр­кве Хри­сто­ве, доби­ће на­гра­ду за­то што се ни­је га­дио ча­ше жи­во­та, с на­пит­ком бе­смрт­но­сти, ко­ја ни­је на­пра­вље­на од сре­бра, већ од оло­ва. Све­ти Оци су учи­ли: „По­слу­ша­ње је изнад по­ста и мо­ли­тве.“ Усу­ди­ће­мо се да ка­же­мо да је по­слу­ша­ње из­над са­ме љуба­ви, јер је љу­бав без по­слу­ша­ња са­мо ду­шев­но осје­ћа­ње, љу­бав без сми­ре­ња је глас скри­ве­них стра­сти. По­слу­ша­ње ра­ђа сми­ре­ње, сми­ре­ње - по­ка­ја­ње, а по­ка­ја­ње - љу­бав, али не ону љу­бав ко­ја се мо­же емо­ци­о­нал­но до­жи­вје­ти или пред­ста­ви­ти у уобра­зи­љи, већ про­зре­ње ду­ха ко­ји со­зер­ца­ва ље­по­ту обра­за Бо­жи­јег у сва­ком човје­ку. По­че­так по­слу­ша­ња је нео­су­ђи­ва­ње и по­ви­но­ва­ње. Ње­го­ва сре­ди­на је невје­ро­ва­ње се­би, стре­мље­ње ка од­сје­ца­њу сво­је во­ље ка­ко у ве­ли­ком та­ко и у малом. А бес­ко­нач­ни крај је осје­ћа­ње ра­до­сти и спо­ко­ја, осје­ћа­ње истин­ске сло­бо­де и ис­тро­вре­ме­но страх да се у би­ло че­му не­при­мјет­но не би ис­по­љи­ла на­ша па­ла воља са сво­јим скри­ве­ним стра­сти­ма. Та­да је чо­вјек спре­ман да се по­ви­ну­је чак и ма­лом дје­те­ту, са­мо да се не би по­ви­но­вао се­би.

Арх. Рафаил (Карелин)