О блаженом животу - Писма Луцилију

Сасвим је иста ствар да ли кажем: "Највише добро је душа која презире случајности и радује се само својој врлини" или: "Несавладљива снага душе, пуна увиђавности, спокојна у делању, а при томе богата човекољубљем и бригом за оне са којима саобраћа".

Оно се може одредити и овако: "Блаженим можемо назвати човека за кога ништа није добро или зло него само добра или зла душа, који воли поштење, коме је његова врлина све, кога случај не може ни уздићи ни сломити; који не познаје никакво веће добро него оно што га сам себи може дати и за кога се право уживање састоји у презирању чулних задовољстава".

Зато се човек мора пробити до слободе; а ова се не постиже ничим другим, него равнодушношћу према судбини.