Носталгија за бескрајем

НОСТАЛГИЈА ЗА БЕСКРАЈЕМ

Са полазиштем да је реч путник универзални топос присутан у литератури и уметности, као и у религији од почетка сазнајног света, писац овог „путовања у неоткривено” призива духовне вертикале путешествија Светог Саве, Мојсија, Адама и Еве…, свих оних путева који повезују древно са садашњим, притом читаоцима шаљући снажну поруку – да је „путовати скоро исто као разговарати са људима других векова” и да „путовати значи будити, не само своје, већ и древне успомене”.

„Магични троугао” путовања у овој књизи оживео је оне нестварне пределе који, ма колико другачији од наших животних станишта, са њима деле „божанску природу”: Бајкал – чувен као „краљевина леда и ватре”

и сибирско срце, Алтај – лепота мистерије на размеђи Русије, Кине, Монголије и Казахстана, и на крају никад до краја упознат Непал, који се, након необичне путописне књиге Стевана Пешића (Катманду), сада појављује и у овој исто тако необичној прози Дарка Даничића која нам потврђује оне добро познате речи да је „путовање поново успостављање изворне хармоније која је некада постојала између човека и универзума” (А. Франс).

Читалац ове књиге ће сасвим сигурно, од странице до странице, путовати заједно са самим писцем у нова духовна открића – промењен. Кроз укрштаје духовног, сневаног и сазнајног – „причање другог” или „причање о другом” – откриваће пределе који су и самог аутора подстакли да постане „човек повратака”, па чак и онда када се у неко место више никада не врати…