Ноћна пошта

„Сећам се како ми је у канцеларији Удружења књижевника, потегнувши из новчаника, као неки лични документ – исечено парченце новинског папира, Радован показао вест о ослобађајућој пресуди, одштампану при дну странице истог ‘органа’ који је сада у своме заглављу клицао болдованим слоганом: Друже Тито, ми ти се кунемо… Вест величине паклице цигарета. Гнусна природа лажи већ тада се вежбала на Караџићу заузимајући тоне и тоне новинске хартије, сате и сате црно-белог екрана. И ето, Истина се огласила позајмивши од лажљиваца свега два или три новинска ретка. Оно му га тако вавијек и дође: што је истина крупнија, слова су све ситнија. Стога, ево, рука сама од себе кидише да на овоме месту запише реч невин. Крупна истина, макар многима невидљива и нечитка.”

Шта год вам напишем о себи, биће знатно горе од онога што ви мислите, осећате и замишљате, па ми више одговара ваша варијанта. Судећи по Браниним текстовима, требало би да ћутим, и пустим пријатеље да говоре: ако и није тачно, лепше је и лакше се подноси. Каткад сам у добрим, каткад у лошим условима. Све у свему, не смем да се упуштам у размишљање: „шта би било кад би било”… Немати избора и није увек лоше.

Ваша писма су ми веома драга и драгоцена, а књиге које шаљете су као и сви прастари дарови, који миришу, сапун или јабука. Добро су одабране и много ми значе. Молим вас да ми шаљете само оно што добијате као уредници и рецензенти, а да нипошто не купујете. Није само да ме је стид, него је и недопустиво, јер знам како се живи.

Недостају ми сусрети са вама, али ће и то бити, једном.