Њемачка авангарда

Полазећи од тога да се авангарда од свих других уметничких праваца 20. века издваја по томе што уноси фрагменте реалности у уметничку фикцију, Р. Станаревић у првом делу књиге излаже историју ове макростилске формације, почев од кубизма (Брак, Пикасо), наступа дадаистичких група (Цара, Бал; Дишан, Пикабија; Хаусман, Хана Хех) и надреалиста (Дали, Буњуел, Бретон, Макс Ернст) првих деценија века, до неовангардних конкретних уметника (Гомрингер, Хајсенбител, Мон), радова Бечке групе (Артман, Бајер), хепенинга (Капроу, Фостел) и хипи и блуз књижевности (Феспер, Цал, Оклопџић) у другој половини прошлог века.

Како је авангарда истовремено и интернационална и вишемедијска појава (мешају се и узајамно просецају и преображавају ликовне уметности, књижевност, фотографија, филм и позориште), овај историјски преглед представља уједно основу за теоријска разматрања у другом делу књиге, са тежиштем на парадигматском поступку и техници авангарде, а то је монтажа. У том теоријском разматрању које обухвата како Блохове и Бењаминове студије, тако и Биргерову теорију, ауторка посебну пажњу посвећује авангардној монтажи у књижевности, при чему се издвајају разни видови цитата страног порекла, када се, у крајњој линији, дешава да они потпуно потисну фикцију и оригинални уметнички текст и да се живот изједначи са уметношћу. Поред мешања оригиналног и цитираног материјала у авангардном књижевном делу се, међутим, појављује још један слој, тзв. аутоматски говор, што све заједно авангардном делу придаје фантастична својства која се тешко разумеју и готово их је немогуће теоријски објаснити. Да би се у представљању авангардне књижевности ипак остварио и тај корак, ауторка у трећем, херменеутичком делу књиге исцрпно разматра два најважнија остварења немачке авангарде, Деблинов роман Берлин Алеxандерплатз (1929) и сценско остварење Петера Вајса Мара / Сад (1965).