Као да је прескочила прве своје књиге, као да је чекала да у свом искуству, у дару за ослушкивање била свог унутрашњег поја, пронађе страсну унутрашњост језичке имагинације, Сунчица Радуловић Торбица је стигла, ево, пред свог читаоца, да нађе меру дара, у трагању за вечним тренутком који „измиче на дужину стрпљења“. А та дужина њеног песничког стрпљења нам је донела зреле плодове у облику саме моћи ове песникиње да направи господствену и до усијања утишану, фину плазму језика, којом узима отиске божанских стања и збивања којим на мотивском плану обилују ове песме. У распону од љубавних до родољубивих песама, не јењава однегована способност и префињена знатижеља језика да не жури да се лати теме, а да притом нема неку несвесну и ненамерну самосвест о својој моћи, да се не лиши тихе мере и рада на свом семантичком шапату, који лишава пој бижутеријског сјаја песничког говора. Отуда и осећај да се до овакве, мада ево прве књиге, расте. Са висине тог прага стиже нам зрели песнички глас Сунчице Радуловић Торбице.
Благоје Баковић
