„Есеји Радмиле, Богдана и Стефана Сатарића тематски су разгранати и показују врсно познавање, не само електротехнике, физике, уметности, већ садрже и промишљања посвећена поимању литературе, естетике скулпторског стваралаштва. Главна одлика стила је лиричност која је препознатљива у деловима посвећеним Теслином оцу Милутину, у Оди мајци, у делу у коме се пише о души Николе Тесле и његовим српским коренима.
У Есејима се осећа свеприсутност Богдана и Стефана Сатарића, и то не само у деловима у којима се пише о индукционом мотору или графолошкој анализи научењаковог рукописа, већ и у песмама о Теслиним проналасцима. У својим Есејима, аутори указују да је Никола Тесла свој сан претворио у уметност која говори научним језиком о најлепшем бојном пољу на коме су уметност и наука победиле мрак и неслободу. Ово није само есеј, већ је чин чисте љубави, оне која не одустаје, која остаје.“
Душица Матицки, професор српског језика и књижевности