Nigde nikog, nemamo kud

Naslov knjige poezije „Nigde nikog, nemamo kud“ nosi snažnu i višeslojnu poruku: u njemu se ogleda osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i egzistencijalne teskobe. Ovo je poetska hronika društva u duhovnom i moralnom raspadu. „Nigde nikog, nemamo kud“ je krik u tišini jednog umornog sveta. Kroz ritam oštre misli i slike nagrđene stvarnosti, pesnik ispisuje mračnu sliku društva – galeriju poltrona, cinika, plaćenika i izgubljenih duša. Njegovi stihovi nisu uteha – oni su poziv na buđenje, ali i svedočanstvo o usamljenosti u vremenima kad društvo bezlično korača unazad. Sa stilom koji podseća na urlik, ova poezija ne traži publiku – traži savest. I dok „zadah mržnje, bestiđe i besuđe“ lebdi nad scenom, čovek ostaje usamljeni nosorog – poslednji koji odbija da se prikloni. Ovo nije zbirka pesama. Ovo je prkos u stihovima. U vremenu kad je govor izgubio težinu, a reč obesmišljena bukom servilnosti i zaborava, zbirka „Nigde nikog, nemamo kud“ donosi poeziju koja ne šapuće – ona grmi. Pesnik sa preciznošću hirurga i gnevom svedoka raskriva svet u kojem „mentalni beskućnici“ i „ekscentrični poltroni“ plešu na ruševinama vrednosti, gde se dostojanstvo prodaje u sitnim apoenima, a sloboda razmenjuje za prividnu sigurnost. Stihovi u ovoj knjizi nisu obraćeni svima. Oni ne podilaze i ne snižavaju ton. Oni traže čitaoca koji ne pristaje. Čitaoca koji zna da ponekad – kad svi putevi vode u ništavilo – usamljenost postaje poslednji čin slobode. Ovo je poezija o svetu u raspadu. I poezija onoga koji odbija da se raspadne sa njim.