Nigde kopna na vidiku

Poslednje zbirka Čarlsa Simića sastoji se od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje.

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam. Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. Bojan Vasić