Ничији човек

ПЕСМЕ ТРАГАЊА, ПИТАЊА И ПРЕИСПИТИВАЊА

Снежана Печујлија, по вокацији ликовни уметник, али и песникиња, на данас прилично осиромашеном књижевном небу ових српских језичких простора појављује се са сасвим необичном, и у сваком смислу особеном књигом песама под називом: „НИЧИЈИ ЧОВЕК“. И у својим ранијим књигама покушавала је кроз призму ликовности и интимних филозофских убеђења да разреши питање времена. У овим „новим песмама“ доминирају савремени свет, начин, али и смисао живота посматрано кроз призму овде свеприсутне хришћанске религиозности.

Зато је ово већ у самом делу наслова, поменули смо, и књига питања. Ту мислимо на смрт и смисао или бесмисао људског живота, постојања и трајања…

Честитамо Снежани што нас је храбро провела кроз помало тешке, на час и опасне дамаре своје душе. – др Жарко Димић

ОБЛИЧЈА И НАЛИЧЈА ЛИРИКЕ СНЕЖАНЕ ПЕЧУЈЛИЈЕ

Пред нама је, једноставно речено, лирика рационалног егзистенцијалног ништаваила с којом је кореспондирала и рана лирика српске модерне (Тодор Манојловић, Милош Црњански и Растко Петровић)… Док срачунаш из личног математичког азимута брзину светлосних година тамо некакве звезде у пуном сјају мораћеш се помирити са схватањем да те светлости већ поодавно ни нема. Схваташ само, како Бог јесте сва сушт спрам нашег ништавила у чијем вилајету живимо утешну фразеологију…

Зар вам се не чини да Страх и бол,/ скривају/ оно што је/ најлепше у нама? То је тај лимун узреле лирике коју цеди песникиња из сопствене речито јасне душевне муке. И де се не би именом и презименом загубио у безнађу, схвати како Љубав/није способна/да буде несрећна!//Љубав/обасјава/светлошћу. Очигледно, има наде у пукотини раја, ваља је препознати и издвојити, опорука је лирског трага у пуном отиску Снежане Печујлије. – Милутин Ж. Павлов