Ничија срећа

Највећа врлина романа Ничија срећа Симе Поткоњака, јесте свакако језик којим говоре његови јунаци. Исприповедан расном нарацијом, роман прати живот главног јунака пореклом из околине Огулина и Слуња, у периоду од 1945. године, све до ратних дејстава 1991. године. Говорећи о југословенском периоду „суживота” на овим просторима, врви од аутентичног говора, пре свега крајишког сеоског становништва, у којем је очувано древно фолклорно језгро и колективно животно искуство, са богaто сачуваним облицима живота крајишког српског села, које је егзистирало више од четири века и које се на овом простору више неће поновити. На овај начин и роман Симе Поткоњака представља драгоцен прилог грађењу оног трајног литерарног споменика српском народу Крајине, који ће надживети њихов егзодус и нестанак из Хрватске 1991–1995. године, претварајући њихову егзистенцију у ону, ванвремену и универзалну, захваљујући управо језику – у његовој аутентичној, богатој и јединственој лексици и мелодији крајишког говора.

Славица Гароња