Незаситост

Незаситост Стањиславa Виткјевичa je роман изврнут наопачке, роман деформације, растакања, у исто време драматичан, епски и метафизички, али и гротескан и скандалозан. Ништа мање није се ни могло очекивати од једног од „три мускетара пољске авангарде“, или три стуба пољске културе XX века, хронолошки првог у тријади Виткјевич, Шулц, Гомбрович.

„Бирајући судбину своју, изабрах лудило“, речити је епиграф који је Виткјевич одабрао за свој роман. Незаситост наговештава слом једног света, прати његову агонију сликајући епску фреску, грандиозну у својој искривљеној митологији. Јер, велика књижевност ствара чак и када разара, и то чини с интензитетом таквог замаха и концентрације који се не може наћи у стварности. Тако Виткјевич, који на последњој страници романа каже да „горе стоке од људи у целом Свемиру нема“, улаже сву своју снагу – креативну, језичку, имагинативну, спекулативну – у стварање спиралне наративне структуре која са хотимичном и скоро избезумљујућом спорошћу води читаоца кроз силазне етапе прогресивног поживотињења или, боље речено, прогресивног унутрашњег слома свог јунака, младог и перспективног Генезипа Капена, достојног представника читавог једног друштва које иде ка незаустављивој пропасти. Незаситост је, зато, пре свега огромни корални роман, ужасавајући наговештај онога што је историја припремала Европи и што су тридесетих година прошлог века најмудрији интелектуалци и најосетљивији уметници могли да предвиде.