Next level

Next level је други роман аутора, Марка Поповића. Стиче се утисак да се тематски наставља на претходни, да је управо његов следећи ниво, те назив добија симболичан призвук.

Роман почиње нагло, in medias res, контемплацијом једног од јунака, те дуализмом човека и природе, сачињених од истих твари, а ипак, супротстављених. Човек као да борбу у себи рефлектује на јединке око себе, али и природу. На том путу несвестан је колико је у односу на њу незнатан, ништаван. Склон је томе да не разуме њене мене, а безглаво срља да јој наметне своје аршине и токове. Роман завршава, управо, као што почиње, односом човека и природе. На почетку је дата релација људско биће-земља, а на крају у том односу, земљу замењује вода. Земља Оливера враћа у своју утробу, док Рока носи вода, немир и стихија. Др Оливер Немеш је уземљен, приземан, носилац звања и угледа. Роко Капа је продоран и несталан, непредвидив као вода. Детективским таласима, улива се у корита туђих живота, а на крају њега корито Дунава у себе призива. Свој пак живот не уме да среди. Располућен је између суицида и пуцања у систем којим би ослободио Катарину, осећајући се њој дужним, свестан да су меци, намењени њему, пресудили њеном оцу. То је претешко бреме за леђа једног човека те остатак живота доживљава као коб. Они који су му блиски, Никола и Емили, то добро поимају.

Радња дела смештена је у садашњи тренутак, у дојучерашње догађаје, који се из ове перспективе, вероватно, чине као кошмар, али нам у исти мах, радњу чине ближом. Аутор оштрим оком прати сваки покрет јунака, па стичемо утисак да смо кроз дело вођени руком редитеља, који води рачуна о сваком детаљу и кадру, постижући то визуелним и аудитивним елементима. Разуђеном дескрипцијом одводи нас у свет и свест јунака или амбијент, како би нас учинио присутним посматрачима у гледалишту театра или фи лма живота, замењујући камеру тинтом.

Мирела Ђукановић