Nevreme

Kako preživeti samoću? Među mnogim pitanjima koja pesnikinja Sunčica Denić najpre sebi, a potom i drugima, postavlja u pesmama knjige Nevreme, u zbiru najrazličitijih slika i opažaja na površinu će isplivati ta neizgovorena, životom stečena dilema. Takva dilema, u biti nerešiva, neodgovorljiva, podstiče sam jezik da se neprestano pita zašto je svet u kojem postojimo ustrojen onako kako jeste, mahom pogrešno, mahom tako da je svaki susret sa njim ožiljak, trauma, nesporazum, gubitak ravnoteže? Pišućisvoje izveštaje iz „nevremena” Sunčica Denić zapravo vodi dnevnik sopstvene preosetljivosti. U toj preosetljivosti je poreklo pesme. Tražeći svoje dublje saglasje u knjizi koja nam već svojim naslovom odmah ukazuje šta pesnik misli o dobu svoje neponovljive zatečenosti (jednom i nikad više), lirski fragmenti Sunčice Denić, na prvi pogled tematski i oblikovno raznostrani, ponajpre su svedočanstvo, sačuvani tragovi u jeziku, o susretima sa svime što pesnikinju okružuje i što budi njenu osetljivost, uključujućii opšte prilike, i njenu skrivenu intimu, misao koja se kaže samo stihom, samo tu i samo tako, nigde drugde.

Mihajlo Pantić