Од средине седамдесетих година Јанош Киш се постепеноуздигао до позиције најприхватјивијег политичког и моралног ауторитета у оној групиинтелектуалаца која је касније постала позната под именом “демократска опозиција”. Од 1977. био је један од организатора покрета за људска права и солидарност. С неколициномистомишљеника 1981. основао је и све до промене уређења у Мађарској уређивао илегални часопис Бесзело (Говорник), политичко гласило које се својим изузетним квалитетом истицало не само у кругу самиздат-издања.