Neumorni bas

Na prelazu iz renesanse u barok, krajem XVI veka, kompozitori odbacuju kontrapunktski stil i zadržavaju se na pretežno harmonskom oblikovanju muzičkog toka. U to vreme je harmonija bila veoma jednostavna, pa su umesto da pišu mnogo nota u pratećim glasovima, pisali samo basovu liniju i stavljali odgovarajuću harmonsku šifru. Tako zabeležena deonica izvodila se najčešće na čembalu koji je skoro neprekidno pratio izvođenje dela, pa je ova praksa nazvana basso continuo („neprekidni bas“). U početku je pored čembala liniju basa mogla da udvaja i lauta, teorba ili neka vrsta portativ orgulja. Kasnije se u instrumente odgovarajućeg basovog registra ubrajaju i fagot, viola da gamba, kontrabas i violončelo. Vežbe iz drugog dela ovog praktikuma date su uglavnom u vidu rečenica i perioda, koji čine sastavni deo većih muzičko-formalnih celina (u datim primerima najčešće raznih oblika pesme, baroknog dvodelnog oblika, sonate i dr.). U početnim vežbanjima moguće je ispisivanje harmonske pratnje vodećoj melodijskoj liniji, na osnovu obeleženog basa, a u vidu pismenog zadatka. Kasnije ćemo na osnovu šifre svirati pratnju vodećoj melodijskoj liniji, da bi vremenom, šifrovane akorde oživljavali figurativnim tonovima i imitacijama motiva solističke deonice. Na kraju su date i varijante kako instrumentalisti (flautisti, violinisti itd.) obogaćuju vodeći glas koristeći ukrasne figure i stvarajući ornamentalnu polifoniju.