Neukorenjeni

Klaudija je sve što Frančesko nije: puna je samopouzdanja, neustrašiva, ekscentrična. Ipak, ona u povučenom i povodljivom Frančesku prepoznaje različitost od drugih, a u tome sličnost sa sobom, i njih dvoje će biti nerazdvojni od školskih dana. On će za njom otići iz napuljske provincije sve do Berlina, evropske prestonice transgresije. Zajedno odrastaju i sazrevaju, u simbiotičkoj igri bekstva i potere, u kojoj uvek na kraju pronalaze jedno drugo. Dezijati oslikava osobenosti fluidne i neukorenjene generacije, generacije mladih koji su, u nastojanju da shvate ko su, odlazili daleko od kuće i tamo pokušavali da pronađu svoje mesto (u svetu), udaljavajući se pritom od strogo definisanih granica nacionalnog, religijskog, seksualnog identiteta. U njihovim međusobnim odnosima on pokazuje bezbroj oblika koje želja može da poprimi kada joj se da sloboda da se izrazi. Bez straha da će pokidati niti romantičnosti i poetičnosti, koje često krase njegov stil, autor se ne libi da zadire u najsirovije detalje erotike, nagona i telesnog u nestalnim odnosima u kojima naklonost ka jednom ili drugom polu postaje novo polje istraživanja u pronalaženju sebe. Dezijati je napisao posvetu generaciji bez korena, opevao njene strahove, anksioznosti i nedosanjane snove u ovom romanu koji je zahvaljujući najprestižnijoj književnoj nagradi u Italiji postao evropski roman velikog dometa.