Нећу да будем писац

Романескни рукавци дела Нећу да будем писац Пишући роман о роману, Милутин Ж. Павлов индукује мисао да једино писана реч прелази у памћење и подупире га више од свих камених двораца и кула. Зато и његов јунак, као и предак тог истог јунака, непрестано бележи, записује да тога што више буде да би могао, преко тога, стићи – са свим оним што је био и било – до нека будућа времена. Иако и сам увиђа да то (бележење) није довољно, нарочито када је реч о роману, о коме размишља као осетљивом и узнетом бићу. Роман, за разлику од других жанрова, тражи посебан „романескни штим“, у коме се гнезде танана домаштавања и „романескни рукавци“. Затим, потребно је и свиленорухо „распричавање реченице“. И још: треба да се „зна боја и растегљивост реченичног конца“, и да се у свакој прилици, за сваку мрвицу света тражи светлозарна реч. Јер, Реч у свему мора бити светла да се као сламка спаса види издалека у сваком потопу. А кад се то збуде у роману, по Милутину Ж. Павлову, започиње оцветавање језика, а са њим и у њему, таквом, долази спас од умног талога и оно што је најузвишеније – крене ошамутна омама (очуђење) која разастире неизрециве ширине задовољства у свим правцима. У том смислу, творац овог параболичног романа, словно ће „опечатити“ своју веру у постојање писања и трајање романа, али само оног у коме се препознаје особни „штим“ правог мајстора. Часлав ЂОРЂЕВИЋ