Nebo što nam ostaje

Pet žena sa Menorke, godinu i po dana posle tragične smrti šestogodišnjeg Tristana, ponovo se sastaju, u Kopenhagenu, da zajedno proslave Božić. Pored velike radosti koju im pričinjava ponovni susret, sve junakinje strepe od dugo izbegavanih pitanja koja bi ih naterala da se suoče sa velikim bolom i ponovo uhvate nit života koji neumitno teče svojim tokom. A na Menorki svetionik i dalje pruža nadu brodolomnicima na moru i u životu. Za devedesettrogodišnju Mensiju, simbol je obećanja koje je dala Tristanu kraj samrtne postelje, da neće proći dugo do njihovog ponovnog viđenja. Ali, pre toga, mora samo još nešto da obavi. "Ćutanje je možda znak poštovanja tuđeg bola. Ali time se ništa ne leči, a ja više nemam vremena ni volje da čekam da ljudi smognu hrabrosti da progovore. Jer ako su me nečemu naučile godine i bore, to je da vreme niti prašta, niti leči. Ono što leči jeste istina, a ako je bolna, baš šteta." Mensija