За поезију Владимира Конечног можемо рећи да је од самих почетака била ослобођена нечега: времена, простора, језика, правила. Ако пева о времену, он пева о дубљим хроно-токовима, сежући у далеку прошлост са намером да песму и њену идеју доведе до архетипа као објашњења филозофског питања које се поставља. Када пева о простору, не задржава се на једном месту, већ преноси емпиријски доживљај света. Уколико језички покушава да се отргне догми, он то чини певајући по осећају на српском или енглеском (и још понеком страном језику). На крају, поставља правила тако да „ослобађа поезију“ плашта квазикултуре који јој (и књижевности уопште) диктира теме, идеје и форму.
Тако нас се његово крунидбено тврђење-питање Не знам овога пута, после чувеног Видим, тиче и више него што можемо наслутити, и више него што можемо дојмити колико ширине и архетипско болне дубине може садржати у себи једна негација, један негативни облик глагола „знати“. У поетском и, уопште, литерарном опусу Владимира Конечног, глаголи „видети“ и „знати“ стоје у тесној корелативној вези, јер првим наведеним песник означава све оно што је спознао и што сазнаје – оно што је плотском оку недоступно, а што се отвара у ширим оквирима (под)свести нудећи емоционално, интелектуално и социјално спознање ствари. (Милица Миленковић)
