Наши манастири и калуђерство

Читаоцу ове књижице (сам писац то штиво у неколико наврата самоиронично, али и са саркастичном бодљом за његове противнике, назива „чланчић“, и чак “мали и ништави новинарски чланчић”) ваља одмах на почетку скренути пажњу на неколико њених изузетности које је неочекивано сврставају у исту раван са најзначајнијим делима овог занемареног србског великана.
Делећи судбину са својим свргнутим заштитником, и сам Милојевић прогнан је из Београда и постављен за управитеља Лесковачке ниже гимназије. „чланчић“ је очигледно, осим против запуштања манастира и угрожавања калуђерства у самој земљи, написан и у сврху упозорења да се оштрим државним даљавањем од изворишта и упоришта србске православне вере (Русије) угрожава не само духован, него и голи физички опстанак нашег народа у завојеваним деловима вековних србских земаља. Отуда је и дошло до злурадих подметачина, да је прави писац овог дела митрополит Михаило, а да је име Милоша Милојевића потурено као налепница, што је овај у свом „Поговору“ на једак и убедив начин оповргао. Колико су та упозорења била оправдана и видионарска осведочујемо се од странице до странице овог густог рукописа, пребројавајући милионе бивших Срба који су се током векова претапали у друге, нама највећма ненаклоњене, народе (а о оним побијеним и отераним да и не говоримо), и гледајући како се то расрбљавање на наше очи и даље одвија, такорећи из дана у дан.