Наше тамновање

Сунце је залазило иза дивне и високе планине Пљешивице, обасјавајући јуначку Крајину, целокупно Српство и наше збијене редове на прашљивом путу, када смо угледали Бихаћ на брзој реци Уни, с његовим торњевима, минаретима и стародревном Кулом. На мосту, испред самога града, сачекале су нас групе: жандарма, финанса и општинских стражара. Одмах смо знали да нам се нешто спрема. Наши пратиоци поправљали су опасаче и пушке на раменима и шапатом нас опомињали да ћутимо, те замре сваки разговор...

Зашкрипаше тешка окована врата и зазвеча гвожђе.

– Напред! – нареди управитељ.

И уђосмо међу влажне и дебеле зидове где нас, као и после у зеничкој казниони, чекају глад и тамница.