Наш је овај дан

Ја сам и те ноћи свирао на цитри, комшилук се окупио код нас, тихо су разговарали, у позадини је роморила музика, у зору су се полако разишли, отишли својим кућама, само се Адам Терек упутио са мном према Ујваријевом дућану; видело се на њему да се спрема нешто, повремено би се само љубазно исцерио, променадним штапом са изрезбареном псећом главом као рукохватом, лупкао би по шарама својих чизама, пријатељски климао главом према људима, сваког поздрављајући: дуго није видео своје познанике, увече је пред велику суботу стигао из затвора, радовао се слободном животу, међутим, нису се сви познаници обрадовали Адаму Тереку, знали су да са њим увек иду невоље, а знали су и то да има нерашчишћене рачуне са неким људима, и да ће те рачуне сређивати на прилично груб начин, а то нико није желео овог лепог празничног јутра. Испред Ујваријевог дућана, на почетку главне улице окупљали су се сиромашни Мађари из Зеленог сокака и, наравно, била су ту браћа Бритваши, односно браћа Солноки-Јас, четворица Христових војника, они су били најнаочитији у лепим униформама и са сјајним мачевима, али заправо сви су били лепи, и становници Зелене улице у похабаној одећи, јер су се сви радовали уласку мађарских трупа, дакако они који су изашли на главну улицу; Срби, наравно, нису изашли, они су се радовали преокрету, остали су у својим кућама, и чекали даљи след догађаја. нестрпљиво смо се премештали с ноге на ногу на пролећној хладноћи, сад се заправо видело колико је у селу много сиротиње пуне наде, сви су се надали неком бољем месту, и тај свет је био већ сасвим близу, али га је било тешко дочекати, нервирали смо се сви, можда се само Адам Терек није нервира. И Јожеф Аради. Обојица су знали шта ће да раде после уласка мађарских трупа. – из романа