Наличје мастила

Читајући Вјећеслава Берара ви залазите у пуно расцветавање врта његове перцепције. Његове исписан реченице подсећају на страницу неког старог руског романа. Снег у његовом роману веје као на каквој лепој зимској разгледници. Дух времена се непрестано мења, подижући прашину носталгије за собом, тако нешто може записати само особени књигостворитељ…

Пред нама је креативни торнадо у потрази за реченицама. Његов реченични спис изводи грациозне лексичке пируете. Берар из књиге у књигу ређа реченице фине тоналности покушавајући да накалеми нове воћке на старе…

Као и његов главни јунак, у роману, Дорсодуро облачи свој манускрипт у ново рухо… Има у њему подоста надреалистичког… Пишући роман писац схвата да се и сам нашао у реченици залуталог романа, тражи излаз да се врати писаћем столу и мастилу тесно скројеног наливпера, и налази себе заточеног самим собом у виолинским кључевима сопственог рукописа…

Милутин Ж. Павлов