Naličje i lice

Ja znam da je moje izvorište u "Naličju i licu", u tom svetu siromaštva i svetlosti u kome sam dugo živeo, i sećanje na taj svet i dalje me čuva od dve suprotstavljene opasnosti koje prete svakom umetniku: ogorčenosti i zadovoljstva. Pre svega, siromaštvo za mene nije nikada bilo nesreća: svetlost je u njemu raskošno sijala. Čak su i moje pobune bile njome obasjane. To su gotovo uvek – i mislim da to mogu pošteno da kažem – bile pobune za sve, za to da svačiji život bude uzdignut u svetlost.

Ako, uprkos tolikim naporima da odnegujem jezik i oživim mitove, ne uspem da jednoga dana ponovo napišem Naličje i lice, smatraću, u to sam potajno ubeđen, da nikada nisam ništa uradio. Ipak, ništa me ne sprečava da sanjarim kako ću jednog dana u tome uspeti, da zamišljam kako ću u središte tog dela postaviti zadivljujuće ćutanje jedne majke i nastojanje jednog čoveka da pronađe neku pravdu ili ljubav koje bi bile protivteža tom ćutanju. U snu života evo čoveka koji nalazi svoje istine i gubi ih, na zemlji smrti, da bi se kroz ratove, krike, ludilo za pravdom i ljubavlju, najzad kroz bol, vratio onoj tihoj otadžbini u kojoj je i sama smrt srećno ćutanje (iz predgovora autora)

Naličje i lice je prvo delo koje je Alber Kami objavio pod svojim imenom u Alžiru 1937. Sastoji se od serije eseja o alžirskom okrugu Belkur, kao i o dva putovanja, prvo na Balearska ostrva, a drugo u Prag i Vićencu. Ponovo je štampan 1958. godine, sa predgovorom u kojem Kami razmatra svoj dosadašnji rad i kritički ocenjuje svoje pisanje.