Надежник среће: савремени канцонијер кроз 100 песама самоће: збирка песама

Песник Борис Тановић одважио се да поезији служи. Дало му се да је схвата и милује и да у њој налази себе. У његовим песмама, види се, да он у реч верује и да следи своје схватање исте. Његова је лексика понекад архаична, али се прелама, готово у нотама и носи замисао романтичарски смело.
Промишљајући поезију, промишљајући песмом песму и њен смисао, лирски субјект стаје на њену страну. Брани је. Као што песник Милован Данојлић има збирку песама коју је насловио Обнова смисла, тако овај млади глас, луцидних, каткад горких помисли у стиху, исписује оду поезији, враћајући њен смисао и пољуљану веру у њу. Та вера је лична и упечатљива. Бескомпромисна. Сам песник верује гласу тренутка и не прави компромисе. Следујући полету и надахнуће, младост хода кроз речи. Ту је и љубав за архетипски блиске особе.
Ту је љубав за човека, на послетку (или пре сваког почетка). Таква је љубав овде пролошка. Она се уздиже кроз звездану прашину о којој се пева и постаје потребом.
Песник је опевао све пратеће елементе свога заната. Поезији пришао искрено и без рачунице, како се то обично ради. Поезија је главни јунак ових стихова. Њој је поклоњење и слава и част у овој збирци.

Милан Анђелковић

Борис Тановић рођен је 1997. године у Ужицу. Основну школу и Ужичку гимназију завршио је у родном граду.
Студент је треће године Српске књижевности и језика на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Септембра 2016. објавио је дебитантску збирку поезије Веслање по сувом.