Запитаност над свеукупношћу живљеног, покушај разумевања проживљеног, збуњеност пред сликама живота које тако брзо промичу пред очима, прихватање или не прихватање онога што чини окружење, сналажење или несналажење пред искушењима и изазовима, на известан начин, углавном представља само извесне елементе односа према стварности која покушава да се тумачи или описује.
Без икакве велике сумње и стварне недоумице свако од нас понаособ у појединим тренуцима живота, бар на час, застане збуњен или очаран свиме оним што се назива загонетност живота, запитан и препаднут свим оним што би се могло окарактерисати као пролазност, крхост или пуноћа живљења.
Управо на том вечном трагу свеукупне запитаности, пред том свепрожимајућом загонетношћу, као и очараношћу потпуношћу живљеног и проживљеног настају песме Божидара Томовића. Из оног исконског и једино исправног уверења да је стварност, свет, живот, једино тумачив и прихватљив из визуре поезије, да је песма једини исправан исказ и аутетнични доживљај, да човек само кроз поезију и кроз песму може себе да узглоби у некакву очарану и преризичну стварност.
Зато је, пре свега, Томовићева поезија, свака песма понаособ, аутентичан и јединствен напор и жеља да се суштински спозна, бар песничким језиком и доживљајем, да се по сваку цену стигне на праг или бар делимично открије оно што би се могло назвати душом света.
Управо са том једноставном жељом потраге, истраживања и откривања загонетне душе света, настала је и књига На трагу живота, са дубоким и јединственим уверењем да је та душа исказива и спознатљива једино кроз песнички доживљај, да је до њене слутње могуће стићи само певањем и промишљањем.
