На рубу дана и ноћи

Зоран Марошан наставља путевима којима је тако смело и успешно кренуо у претходном песничком подухвату

У својој другој збирци поезије, На рубу дана и ноћи, Зоран Марошан не само да наставља путевима којима је тако смело и успешно кренуо у претходном песничком подухвату, већ отвара и многе нове стазе за певање и мишљење. Суштина плодотворне парадоксалности Марошанове поезије огледа се пре свега у томе што је њен аутор с једне стране дубоко интроспективно загледан у себе, а с друге непрестано окренут према спољашњем свету, са забринутошћу која још једном потврђује стару истину да су песници савест свог времена. Марошан, дакле, понирањем у дубине властитог бића не покушава да побегне од опаког и претећег света; насупрот таквом, и сваком ескапизму, док исцртава мапу својих стварних и метафоричких, физичких и духовних путовања и доживљаја, он на њој неуморно трага за могућим алтернативним ослонцима посрнулог човечанства. На трагу великих учитеља попут Вилијама Блејка, Алена Гинзберга, или Боба Дилана, аутор збирке На рубу дана и ноћи најпоузданији стожер своје нове осећајности проналази у љубави, у најразличитијим њеним видовима и инкарнацијама. Та љубав можда и неће спасити овај свет (у такву могућност одавно су престали да верују и сами песници), али засигурно хоће понеког читаоца. А то нипошто није мало.

Зоран Пауновић