НА ИВИЦИ ТИШИНЕ

У сивој београдској згради у улици Вељка Петровића 145, шест живота тече упоредо, одвојено танким зидовима и још тањом линијом између изолације и припадања. Шесторо јунака деле зидове али не и стварност. Спаја их једино лифт у коме се ћути. Свако од њих је заробљеник сопствене тишине – оне која штити и уједно гуши.

Али тишина има своје пукотине.

Кроз месеце које пратимо – од јануара до децембра 2025. – ситни тренуци почињу да пробијају зидове. Разговор на клупи. Савет у ходнику. Случајан додир након пет месеци дигиталне комуникације. Писмо које се коначно шаље. Виолина која поново свира. Мајка која коначно не зове сина само уторком и четвртком.

У роману На ивици тишине истражују се најсуптилнији облици модерне усамљености – оне која не настаје из физичке изолације већ из немоћи да се премости јаз између себе и других, чак и када су други надохват руке. Кроз поетичан и вишеслојни наратив, прекидан запажањима надзорне камере која све види али ништа не разуме, гради се мозаик савременог града где је припадање постало најређа роба и непроцењива драгоценост.

Ово није прича о великим преокретима већ о малим, нежним кретањима једних ка другима. Ово је прича о победи људскости.