Мутна и крвава

Проза за госпођице – неусиљене и симпатичне простоте, словенске нежности у самилости, тихе и просте истине срца – какву је Милица Јанковић писала почетком XX века, заувек је преображена 1932. године романом Мутна и крвава. Романтична визија међуратног Београда преиначена је у слику живота као мутне и крваве реке која, овога пута, проноси јунакиње с маргине. Необична приповест о Емилији Папрат, глумици која након саобраћајне несреће остаје везана за кревет, повод је за откривање скривеног света бића из сенке: женске послуге. Њихови иначе невидљиви животи и неми гласови у роману Милице Јанковић постају живописни прикази и громогласни крици судбина с којих је скинута копрена идеализације.