Радња романа оквирно је смештена у десет дана заједничког одмора групе пријатеља из младости. Избор мора као сценографије није случајан; море је овде симбол мира, прочишћења и „смирујуће енергије“ која је неопходна ликовима оптерећеним бременом прошлости, где хронотоп означава нераскидиву повезаност простора и времена, где је време примарна категорија која одређује простор, дајући књижевном делу авантуристички жанр. Кроз десет поглавља (дана), ауторка користи технику монолога и дијалога како би супротставила различите животне судбине и ставове. Ликови – означени иницијалима попут Л, К, Б, М, Р, П – нису само носиоци радње, већ архетипови различитих одговора на животне недаће и тешкоће организовања „нормалног живота“. Централни мотив који прожима готово сваку мисао и дијалог јесте рат и његово разорно дејство на људску психу и морал. Ауторка, и сама сведок сарајевских ратних дешавања, верно слика контраст између предратне безбрижности и ратног ужаса, који постаје њена неизбрисива траума и животни међаш. ⌊…⌉ Роман функционише као полифонија гласова. Док је Л испуњена радошћу због поновног сусрета, П преиспитује смисао повратка у прошлост, сматрајући да је оживљавање старих пријатељстава узалудан труд. Међу ликовима долази до непремостивих сукоба погледа на свет. Посебно је упечатљив лик М, која у тишини мора проналази уточиште и која кроз уметност и природу тражи одговоре на суштинска питања. С друге стране, ликови попут Р уносе дозу критичности, анализирајући колективне мане и друштвене аномалије, од глобалистичке политике до локалног менталитета. Посебну тежину носи ауторкино разумевање избеглиштва. Она не пише само о физичком одласку из Сарајева у Србију већ пише о унутрашњем прогнанству човека који заувек носи рат у себи, а то је психолошки простор без правог повратка. Роман зато делује као тиха студија људске душе после катастрофе. У њему нема великих решења ни утехе. Само дубоко промишљање о човеку, његовим ломовима, слабостима и покушајима да опстане. Баш у томе лежи снага Блаженке Калдесић Спасојевић − да кроз лични бол проговори о колективној људској трауми. Мирјана Штефаницки Антонић