Mora

U svojim „Mislima“ Blez Paskal se pita kakva je varka čovek, kakav osobenjak, kakvo čudovište i kakva zbrka, kakav predmet protivrečnosti, a opet kakvo čudo. Sudija svih stvari i u isto vreme ubogi crv, rizničar istine i smetlište neizvesnosti i zabluda, dika, ali i odrod vasione. Nesrećni kao što jesmo, i još nesrećniji nego da nema nikakve veličine u našem položaju, mi imamo neki pojam o sreći, a ne možemo dospeti do nje; zamišljamo neki lik istine, a raspolažemo samo lažima; nesposobni da potpuno ne znamo i da pouzdano znamo, toliko je očigledno da smo bili na jednom stupnju savršenstva s koga smo na nesreću svrgnuti.

Roman „Mora“ Aleksandra Jugovića sasvim je na tragu ovakvog pogleda na svet. To je vanredno snažna lirska ispovest glavnog junaka koji je propustio sve prilike da bude bolji čovek. Mora u njegovom životu nije zloduh koji mu sedi na grudima, već on sam i njegov karakter zbog kojeg čini svakovrsne grubosti, ali i oseća grižu savesti zbog toga. Prateći ovaj egzistencijalni krug svog junaka, njegovu monološku ispovest, Jugović ispisuje svoje najzrelije delo do sada. Antropološki pesimizam neomeđen vremenom ili drugim socijalnim svojstvima junaka univerzalna je upitanost koja nas iz stranice u stranicu prati u ovoj knjizi. Osećaj promašenosti glavnog junaka, bezvrednosti i ništavila sa kojim se intenzivno suočava kao talog životnih iskustava, on doživljava kao naknadnu kaznu za oholost i samoljublje. Protokom života maske neumitno padaju i ostaje ogoljena egzistencija poraženog i nesrećnog čoveka. I žena za kojom bezuspešno traga žrtva je njegove nekadašnje i sadašnje sujete. Mladalačku ljubav nije bilo moguće neobaveznom igrom na pragu starosti povratiti i pretvoriti u smisleno iskupljenje prošlosti. Ova potraga jeste zapravo potraga za smislom egzistencije u kojoj se granice realnog i imaginarnog pomeraju i prepliću. Zato je glavni junak vinovnik, tamničar i dželat svoje sudbine.

Ljubitelji „Zapisa iz podzemlja“ Dostojevskog i „Jelene, žene koje nema“ Ive Andrića pronaći će u ovom romanu knjigu za sebe, jer kada život postane nešto drugo, mašta je još više potrebna, a tim pre kada traganje i potera za stvarnim ne donose ni rešenje, ni smirenje.

Naprotiv.