Пропратио сам речима подршке претходне две књиге песама Васке Ковачевић Добранић и управо записујем ниску речи наклоности рукопису њене треће књиге. Наслов личи на писца, на њену скромност и обичност: „моје песме“ и бројка три. Као једна лепа, нежна, искрена, поучна, благодарна прича у наставцима. Преименовано сећање, препев детињства и младања, опис у запису далеких предела завичаја.
И мирис биља које расте само тамо где је склупчано сечање на рана виђања света, светлости, првих спознаја сопства у свету који нас окружује, непреболни зов завичаја; све је то источено у речи које вештим низањем творе песму у којој је основа осећање, емотивност, исказ из срца. А песник све то чини једноставно, као да записује слике које се стапају, оне виђене управо, недавно, са онима које су затомљене дубоко и сећању. И једноставно, у форми модерној и блиској савременом читачу поезије…
Звук мек и опојан, плени из ових песама, као и улита доброта у стихове, захвалност природи и твордцу, што јесмо и што нам је дато да говоримо песмом.
Распоређене на циклусе, ове песме плене својом једноставношћу и умилношћу, поетичношћу којом се пресликава сећање које се претаче у песму, елегичне али не тужбалице, са повременим искриштима веселости у песмама намењених деци или песмама о деци, и, сигуран сам, остаће у времену као драгоце траг о песникињи која је у својој одабраној осами и издвојености, сачувала један свет који би нестао да није нашао уточиште у њеним песмама. – Перо Зубац
