MOJA MAMA JE SAVREMENA UMETNICA

Roman Ane Pantić ubraja se u roman prividne autofikcije; krajnje savremenog izraza on nam rečima deteta ili detinjstva stilski dopunjava sliku odrastanja devojke u razlomljenoj porodici. Pri tome on vešto, svojom filmskom tehnikom brzog kadriranja, izbegava patetičnu psihologizaciju često prisutnu u ovoj vrsti štiva. Ovo je priča o ljubavi i odsustvu ljubavi, roditeljske, praroditeljske, mladalačke i školske; kao takvog treba ga pažljivo čitati. „Svakom ko je imao majku verovatno treba i psihoterapija“, često kažem u šali edukantima za psihoterapeute. Kako izgleda nositi se sa majkom, i to ne bilo kakvom, već savremenom umetnicom, čujemo iz ugla deteta, iz prve ruke, od direktnog svedoka. Moja mama je savremena umetnica jeste ispovest pisana zadihanim govorom devojčice, ali ovo je pre svega psihološki roman koji razotkriva prelomne trenutke u oblikovanju buduće zrele osobe. Ana Pantić suptilno odgoneta svet skrojen u glavi devojčice gde u nekoliko navrata možemo da se zapitamo ko su stvarni junaci, a ko imaginarni prijatelji i rođaci, uz rastuću potrebu da ih sve prigrlimo, jer deluju da su se iz vrzinog kola ispetljali idilično, ali da im je potreban samo zagrljaj da njihove kule samozaštite puknu.