Аутор: приредила Зорица Симић
Страна: 175
► Остали детаљи

Већ одавно сам, пре више од пола века, схватио да мој живот не припада само мени, већ колико мени, толико и мојим родитељима и будућој деци.

Родитељима, јер, ако смрт буде долазила редно, како је говорила Максимова и моја нана, нема поузданијег чувара сећања на оне који су вам живот подарили од њихове деце. У то сам се веома болно уверио већ у седамнаестој години, када ми је Татиним одласком измакло тло испод ногу.

*

А када смо Зорка и ја на Видовдан 1974. добили Марију, а на Божић 1979. и Марка, већ увелико сам био чврсто решио да своју децу, колико год то зависи од мене, поштедим трауме која је обележила четири и по деценије мог живота. Да чувам здравље, да учиним све што могу да они одрастају уз своје родитеље и да им Зорка и ја, бар на тај начин, помогнемо да им живот буде смисленији, а корак поузданији.

Да мој живот стварно припада мени, онда би мени и ово било доста.

То ми је само олакшало одлуку: борити се за још који дан живота. Уосталом, цео мој, и не само мој, живот био је борба.
Перо Симић

Много је писао, а мало говорио. Нико није знао тако као он да са мало речи каже много. И ћутањем је знао много да каже, знао је ћутањем на многа питања јасно да одговори.
Цео свој живот плаћао је високу цену својих политичких уверења. И никад због тога није зажалио.
Има писаца који наџиве своје дело и писаца које наџиви њихово дело, а и писаца који вечито живе са својим делом. Они физички нестану али њихов дух не нестаје. Перо Симић спада у ову трећу групу писаца. Али зато припада у прву категорију људи, људи са изразитом интелигенцијом, изразитим духом и високим моралом. А поред свега овога био је изузетно организован и радан. Објавио је десетине књига без којих се данас и убудуће неће моћи тумачити многи историјски догађаји и многе историјске личности. Живео је на овом свету седамдесет година, а створио је као да је живео сто седамдесет.

Имао сам прилику да видим да је био јачи и од опаке болести кад га је напала, а сад видим да је јачи и од смрти. Парафразираћу Епикура: Тамо где је Перо нема смрти, тамо где је смрти нема Пере. Захваљујући његовом великом делу – да се разумемо.
Милинко Бујишић