Мој деда Мијаило: приче из србског опанка

Читаоцима

У смутна времена ова усудих се да из срца излијем оно што у њему жубори и тече – сећање на часне и велике претке. Да отворим прозоре душе, да пустим загасло сунце што су нам стари у аманет оставили поново да изгреје. Да пометем прашину са старих фотографија, које има свака србска кућа. Ово скромно писаније настало је, неко би рекао, као бежање од стварности. Ја кажем да је ово бежање у стварност. Србија је заиста таква: земља народне мудрости, лепоте говора, најдубљих осећања и искрених и добрих људи.

Хвала србском сељаку што у недрима и жуљевитим рукама чува ону исконску мудрост коју му нико не може одузети, иако многи покушавају. Хвала србском сељаку што је лучоноша Божанског светла, иако понекад изгледа да се та искра угасила. Она засија ненадано, јаче од сунца у народној души, у његовом твору и говору.

На том камену темељим свој животни пут, своје мисли, осећања и дела. Са тог се извора напајам увек кад се у људе разочарам знајући да нас Благи Бог није створио таквима: себичним, плашљивим, себељубивим, лакомим, сурвењивим, грамзивим … таквим смо сами постали. А увек се можемо вратити и бити онакви какви Бога радујемо-прави синови нашег Небеског оца, достојни наших предака и њихове свете жртве.

7523. година од постанска света

Аутор


- Опрости сине, што ти ја ово некако на прескок причам.
Час сам на Кајмакчалану, час у њиви, час косим траву, час ускачем у ров...

Некако се и мени чини да ми је овај живот прошао на прескок. Чини ми се тек што сам почео да га живим, а он рипио, па се прућио и до краја дошао.
Ко кад на једна врата уђеш, а на друга изађеш, толико ти синко живот траје.

Ал и то мало, доста ти је. Можеш све да поквариш,ал можеш све и да добијеш.
Па ти види...